Мотивација

 

Процес драма, као методички приступ подучавања и активног учења, мало је позната и недовољно присутна у школама у Србији. Циљ пројекта у целини је  да се кроз адекватне примере драмског поступка наставницима приближе основне претпоставке, методологија и технике процес драме које би им олакшале њену примену у свакодневном раду.С обзиром на њену моћ, у смислу развијања најразличитијих когнитивних вештина и компетенција, надамо се да ће и остали наставници почети да размишљају о њеној примени и да ће она полако заузимати своје заслужено место у систему образовања у Србији.

 

Рутинирана настава, заснована на сувопарном предавању, понављању градива, провери знања (тестирању) и оцењивању, без било какве узајамне интеракције и прилике да ученици испоље своје мисаоне способности, таленте и креативност, негативно утиче на њихову мотивацију, а самим тим и на њихова постигнућа. Насупрот томе, уз потпуно уважавање елемената добре праксе традиционалне наставе, подучавање кроз процес драму, чије су најјаче стране изазов, експериментисање, непредвидивост и неизвесност, подстиче мишљење и позитивну радозналост ученика. Овај приступ пружа ученицима прилику да,  давањем различитих одговора на исто питање и различитих начина решавања истог проблема,  увек буду  јединствени, оригинални и креативни, што, не само да подиже, већ и одржава степен мотивације, на одговарајућем, увек пожељном нивоу.  

 

Технике процес драме омогућавају свим ученицима да буду максимално ангажовани и да уче на свој начин - визуелни виде, аудитивни чују, кинестетичари могу да се изразе кроз покрет. Исто тако, згодне су за рад и у великим, и у малим одељењима, са ученицима различитих способности и нивоа знања јер увек може да се нађе нешто што ће и најспорији ученик умети да уради. Искуство је показало да и најстидљивија деца желе да кажу нешто када говоре из неке драмске улоге. Њихова разноврсност олакшава укључивање деце са посебним потребама, али обезбеђује и простор за оне који су даровити и напредни.

 

Кроз драму, ученици развијају машту, тренирају концентрацију и самодисциплину, откривају или даље развијају и неке друге склоности и таленте. Играње улога у различитим ситуацијама, из различитих позиција, временских периода и култура омогућава сагледавање ствари / проблема из различитих углова што отвара широк простор за размишљање и могућност давања различитих идеја, закључака и решења. Промовише позитивне друштвене вредности попут уважавања различитости, емпатије и толеранције према туђим осећањима, расположењима и ставовима што доприноси конструктивном решавању проблема са којима ученици, временом, науче да се хватају у коштац и сами.  

 

Драма је процес повезивања знања из различитих наставно научних области и начин да се наставници различитих предмета умреже и направе простор кроз који ће ученици с лакоћом моћи да, уз помоћ знања из једног предмета, открију и усвоје знања из неког другог.

 

Ученици често питају зашто нешто уче и како то што уче могу да примене у свакодневном животу. Овај приступ сâм даје одговре на та питања јер, кроз најразличитије драмске поступке, они истражују на лицу места,  решавају проблеме, доносе и вреднују одлуке, процењују њихову далекосежност, употребљивост и последице. Новонаучене информације добијају одговарајући контекст, не остају изоловане, могу да се повезују са постојећим знањима из других предмета (што доприноси идеји интердисциплинарног учења и планирања наставе) и искуствима из свакодневног живота. Тако ученици боље разумеју и дуготрајно памте оно што уче (јер уче кроз искуство) и све то уз овладавање различитих когнитивних вештина, кроз усвајање различитих врста мишљења (индивидуално и заједничко, конкретно и апстрактно, креативно и критичко, брзо и споро, рефлективно, кроз покрет и глас), вредновање сопствених и туђих мисли, осећање задовољства при решавању проблема и примени стечених  знања.

 

Коначно, кроз процес драму могуће је остварити све нивое Блумове таксономије (знање, разумевање, примена, анализа, синтеза, евалуација) којом смо се руководиле, а код ученика се, уместо усвајања и репродукције обиља чињеница, инсистира на освешћивању и активирању различитих когнитивних процеса. (В. прилог – Блумова таксономија)

 

Познато је да лични афинитети и таленти наставника утичу на његов стил рада. Тако се многи наставници не усуђују да раде драму јер мисле да немају смисла за то. Ми  управо желимо да демантујемо ову предрасуду. Једна од нас (Ивона Ранђеловић) има више глумачког и режијског дара, а друга (Марина Копиловић) мање, међутим то није пресудно код ове методе,  јер је за успешну реализацију драмског поступка у настави довољно да наставник буде флексибилан и спреман да преузима ризике и мења ток часа у складу са оним што ученици спонтано понуде. С обзиром на природу процес драме, која је сама по себи дубоко мисаони процес, где се одлуке доносе на лицу места, кроз њу и ми, наставници, развијамо критичко мишљење.

 

Све горе наведене тврдње базиране су на личном искуству ауторки овог рада.